Pro­te­kli par­la­men­tar­ni iz­bo­ri u Cr­noj Go­ri po­ka­za­li su, po ko zna ko­ji put, da je po­li­ti­ka pred­sta­vlja­la i da će pred­sta­vlja­ti do­mi­nant­nu i go­to­vu sud­bo­no­snu kon­stan­tu čo­vje­ko­ve eg­zi­sten­ci­je. Nje­go­ve so­ci­jal­ne, kul­tur­ne, du­hov­ne i (ne)mo­ral­ne ver­ti­ka­le. Ne sa­mo u Cr­noj Go­ri, već u glo­bal­nom po­ret­ku. Po­li­ti­ka je fa­tal­ni udes, pa­to­lo­ška strast, če­sto naj­di­vlji­ji pri­mi­ti­vi­zam, ob­ma­nji­vač­ki fa­na­ti­zam, tvr­do­kor­ni ego­i­o­zam, raz­boj­nič­ki po­hod ka ko­nač­nom, sit­no­sop­stve­nič­kom ci­lju – osva­ja­nju vla­sti po sva­ku ci­je­nu.
Kao sva­ki to­ta­li­tar­no-de­spot­ski re­žim, ta­ko i vi­še­de­ce­nij­ski re­žim DPS-a i Mi­la Đu­ka­no­vi­ća cr­pi svo­ju sna­gu i ener­gi­ju iz do­bro osmi­šlje­nog „or­ga­ni­zo­va­nog la­ga­nja“. I to je ra­zu­mlji­vo. Ali „or­ga­ni­zo­va­na laž“ ni­ka­ko ne bi smje­la bi­ti is­ho­di­šna tač­ka de­mo­krat­skih si­ste­ma i re­ži­ma. To je, po de­fi­ni­ci­ji, u pro­ti­vr­ječ­ju. Me­đu­tim, i de­mo­kra­ti­ja zna da se pre­o­bra­zi u svo­ju su­prot­nost, da se odje­ne u to­ta­li­tar­no ru­ho i po­sta­ne „to­ta­li­tar­na de­mo­kra­ti­ja“. Li­či na spa­ja­nje ne­spo­ji­vog, ali je ta­ko. De­ša­va se to on­da ka­da se de­mo­kra­ti­ja, u iz­vor­nom smi­slu, ob­lo­ži fa­sa­dom od la­ži, ob­ma­na, pod­va­la, stra­ha... i taj kok­tel na­zo­ve se de­mo­kra­ti­jom. Ka­da, u su­šti­ni auto­ri­tar­ni vo­đa, de­ma­gog i pre­ve­ja­ni la­žov, iza­đe iz svo­je „de­mo­krat­ske“ ko­že i po­ka­že pra­vo, ap­so­lu­ti­stič­ko li­ce. To­ta­li­tar­ni re­ži­mi i nji­ho­ve vo­đe, kroz isto­ri­ju, za kraj­nji cilj su ima­li: uči­ni­ti čo­vje­ka (i kao po­je­din­ca i kao ko­lek­tiv), sli­je­pim i glu­vim za ono što pred­sta­vlja stvar­no, oče­vid­no i ne­po­bit­no sta­nje stva­ri. U smi­slu dan je dan, noć je noć, a ne obr­nu­to. I tu je sva­ka ras­pra­va, zbog či­nje­nič­ne isti­ne, ne sa­mo ap­surd­na, već, po­naj­pri­je, glu­pa.
U pred­iz­bor­noj kam­pa­nji go­spo­dar Mi­lo je, u svom pre­po­zna­tlji­vom, agre­siv­nom ma­ni­ru, „zon­skim pre­sin­gom“, ju­ri­šao na zdrav mo­zak i emo­ci­je jav­no­sti, is­klju­či­vo jed­no­smjer­no. Upo­zo­ra­vao je da se 16. ok­to­bra bra­ni Cr­na Go­ra od opa­snog unu­tra­šnjeg ne­pri­ja­te­lja, uz ne­se­bič­nu lo­gi­sti­ku iz Ru­si­je. Sa­op­šta­vao je to ta­ko dra­ma­tič­no, da se či­ni­lo da ne­pri­ja­telj­ske sna­ge sa­mo što ni­je­su po­bi­le svoj osva­jač­ki bar­jak na Or­lov krš i Lov­ćen. Nasred sva­ke ču­ke i do­li­ne cr­no­gor­ske. Go­vo­rio je go­spo­dar o na­vod­nom ne­pri­ja­te­lju uz hlad­no­krv­ni ci­ni­zam, da bi mu na sa­mo­vo­lji i žud­nji za vla­šću ve­li­ko pri­zna­nje odao i le­gen­dar­ni Ma­ki­ja­ve­li.
16. ok­to­bra, „re­ci­to­vao“ je go­spo­dar, ,,ne od­lu­ču­je se ka­kva će vlast bi­ti, već da li će, uop­šte, Cr­na Go­ra i da­lje po­sto­ja­ti''. Ne po­sta­vlja se di­le­ma „mi ili on“, već, pri­čao je od­luč­no i za­pje­nu­še­no go­spo­dar Mi­lo, di­le­ma – „oni ili Cr­na Go­ra“. Na ovim iz­bo­ri­ma pod­va­lji­vao je i ve­o­ma su­ro­vo ob­ma­nji­vao i la­gao svoj na­rod, po­i­gra­va­ju­ći se ola­ko, ali i vr­lo, vr­lo opa­sno na­rod­nim emo­ci­ja­ma, bra­ni­mo te­ko­vi­ne 21. ma­ja 2006. go­di­ne. Ko­je cr­ne te­ko­vi­ne, cr­ni go­spo­da­re? Ne mi­sliš valj­da da je bu­kval­no pre­i­me­no­va­nje tra­di­ci­o­nal­ne, mi­le­ni­jum sta­re Cr­ne Go­re, skr­na­vlje­nje nje­ne slav­ne tra­di­ci­je i iden­ti­te­ta (vje­ra, je­zik, pi­smo, isto­ri­ja, kul­tu­ra, Nje­goš, Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, Ok­to­ih, Moj­ko­vac, Kru­si, Mar­ti­ni­ći... itd., u ne­do­gled), te­ko­vi­na ko­jom se tre­ba hva­li­ti, pa je još pri­de i bra­ni­ti, ne znam od ko­ga i za­što? Ili mi­sliš, go­spo­da­re, da u te­ko­vi­ne 21. ma­ja spa­da usto­li­če­nje me­di­o­kri­te­ta, šlja­ma, raz­vra­ta i po­ro­ka svih vr­sta, te pro­mo­vi­sa­nje svih po­ša­sti u eli­ti­zam. Da su to do­stig­nu­ća ko­ji­ma tre­ba da se di­ve po­ko­lje­nja. Do­stig­nu­ća ko­ja tre­ba da po­sta­nu uzor mla­dim lju­di­ma. I ne sa­mo mla­dim. Uzor ko­ji će ti, go­spo­da­re, na sva­kim iz­bo­ri­ma obez­bi­je­di­ti vlast, i to ap­so­lut­nu. Da pro­past bu­de ap­so­lut­no pot­pu­na.
A on­da, ve­o­ma br­zo po za­tva­ra­nju bi­rač­kih mje­sta, go­spo­dar Mi­lo, u sta­roj zgra­di Vla­de, gdje svo­jim ido­lo­po­klo­ni­ci­ma re­dov­no sa­op­šta­va re­zul­ta­te kra­đe i oti­ma­či­ne na iz­bo­ri­ma, uhva­ti mu­štu­luk jav­no­sti da su on i nje­gov DPS, i ovo­ga pu­ta po­bi­je­di­li. Da su te­ko­vi­ne 21. ma­ja od­bra­nje­ne, a mr­ski opo­zi­ci­o­ni front po­lo­žio oruž­je. Opet smo po­bi­je­di­li vječ­ne gu­bit­ni­ke, i već ko­li­ko sju­tra, sa svo­jim pri­rod­nim part­ne­ri­ma (Bo­šnja­ci­ma, Al­ban­ci­ma i Hr­va­ti­ma), kre­će­mo u for­mi­ra­nje no­ve vla­de, upo­zo­ri go­spo­dar. Na pri­rod­ne part­ne­re – sa­ve­zni­ke sa­mo Mi­lo ima ta­pi­ju. I to za sva vre­me­na. Re­fe­ren­dum­ska lju­bav, iza­tka­na od me­đu­sob­nih obe­ća­nja i ucje­na, ipak za­bo­ra­va ne­ma.
Po­bjed­nič­ku go­spo­da­re­vu ti­ra­du, po­red pri­sta­li­ca u sa­li, pra­ti­lo je i „vi­je­će sta­ra­ca“. Bro­ja­lo je to „vi­je­će“ vi­še od 28 čla­no­va, ko­li­ko je ina­če ima­la ču­ve­na Ge­ru­zi­ja u an­tič­koj Spar­ti, a ko­ja je vr­ši­la vr­hov­nu vlast u dr­ža­vi. S kra­ljem na nje­nom če­lu. Ova go­spo­da­re­va Ge­ru­zi­ja, ras­po­re­đe­na da mu ču­va le­đa i bo­ko­ve, apla­u­di­ra­la je i kli­ma­la gla­vom svom vo­lje­nom kra­lju, ono­li­ko ko­li­ko su joj to sta­rač­ki zglo­bo­vi do­zvo­lja­va­li. Sve če­stit­ke sli­je­pim po­da­ni­ci­ma, plje­ska­či­ma i kli­mo­glav­ci­ma. Ni­je ša­la, taj po­sao oba­vlja­ju 27 go­di­na. A bi­o­lo­gi­ja je, ipak, ne­u­mit­na.
O po­ku­ša­ju „dr­žav­nog uda­ra“, za ko­ji spe­ci­jal­ni tu­ži­lac Kat­nić re­če da je mo­gao Cr­nu Go­ru za­vi­ti u cr­no kao ni­ka­da, go­spo­dar je, na dan iz­bo­ra, sa­znao iz me­di­ja. Ne­vje­ro­vat­no i ne­ču­ve­no. Ali mno­go go­vo­ri o ka­rak­te­ru re­ži­ma.

Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić